Поштоване колеге и колегинице, мишљења смо да је обраћање са „колеге и колегинице“ ишчезла категорија и да подсећа на времена која желимо да заборавимо и са осмехом на лицу да мењамо. ВИ СТЕ СВИ ЗА НАС „ДРУГАРИ С ПОСЛА“. Другари наши, сведоци смо, неко мање, неко више, да нам Пошта све слабије дише. Дише на шкргама, јер при сваком удисају и издисају ствара се лажна слика да је све супер, слатко, савршено. То се огледа у томе да један радник ради више послова, мимо описа и прописа, не би ли задовољио апетите пословодства.

Али, овог пута не бисмо о пословодству, јер свако своју битку бије. Не бисмо ни о синдикату, али морамо, јер су они криви што смо на маргини.

Сви ми који волимо Пошту, коју не сматрамо местом у којем ћемо живети и радити попут бубрега у лоју, желимо са вама да поделимо следеће.

Ближи се лето, време које је у прошлости било резервисано за УСТАНКЕ. Не желимо никакве устанке, него да покушамо да укинемо лагодан живот оних који су нас довели до тога да знамо само за обавезе, док су нам права већ деценијама закључана у фиокама ПТТ Синдиката. Не очекујемо да их откључају, јер су за то дебело плаћени на месечном нивоу.

Желимо да истопимо те ланце и катанце и да им олимпијским речником доделимо сребрну медаљу приликом провере репрезентативности. На територији наше РЈ сребро их увелико краси, поред силних лажи изговорених и написаних. Жеља нам је да буду сребрни на читавој територији Србије, јер само тако наша права ће засијати златним сјајем.

За тако нешто си нам потребан ТИ, другар до тебе, другар на одмору, другар на боловању. Више и није битно ко је у децембру стао са радом, а ко није. Ви што нисте, пружа вам се шанса да вратите дуг првенствено себи, који из неког разлога у децембру нисте смели. Бићемо искрени до краја и рећи ћемо да смо мишљења да међу доста другара преовлађује мишљење : „Баш ме брига за синдикат, радим у малој пошти, мање посла, мало стреса, сам свој газда“. Не бисмо се сложили да је тако. Можда сване јутро, у којем ћете се сетити овог текста и рећи, зашто нисам покушао да мењам нешто за добробит мојих другара тада, можда би мени било боље сада.

Да смо један свет, а две планете, указује следеће:
За време обуставе у Кикинди у једном моменту радницима који су били у обустави нуђена је правна помоћ од стране Синдиката ПТТ-а. А већ у другом моменту, под окриљем ноћи, тај исти синдикат учествује у куцању суспензије том истом раднику.

Часно? Не би баш рекли!

За време обуставе повереници Синдиката ПТТ-а мењају раднике који су у обустави. Да апсурд буде већи, мењају сопствене чланове.

Часно? Не би баш рекли!

За време обуставе, уз подршку пословодства, креће најпрљавија кампања, прљавија чак и од политичке. „Зар ћеш да подржиш олош и пијандуре?“ Тај олош вам је и донео 6%, а некима и 13% повећања, господо сребрна.

Часно? Не би баш рекли!

За сво то време, Синдикат Солидарност није одвајао синдикалну припадност радника који је био у обустави.

Часно? РЕКЛИ БИ БАШ!

Као шлаг на све написано достављамо вам Декларацију са Скупштине Синдиката Солидарност, у којој бенефиције, канцеларије, аутомобили од послодавца, неће красити солидарне синдикалне груди.

Опростите на дужини текста, срце је то. Не вучемо за рукав, већ отварамо уснуле очи.

Живела Пошта, другарство је наше царство!

Чланови Синдиката Солидарност, ОРЈ Кикинда